Sredinom osamdesetih godina aktuelna serija Ikarusovih autobusa beležila je sve veću brojnost na domaćem tržištu, dok su jedina vrata za izvoz vodila ka Poljskoj. Iako je ta saradnja veoma uspešno realizovana i više puta nastavljana, svakako nije bila dovoljna da zadovolji afinitete fabrike. Nakon pokušaja plasmana na tržište Egipta, sektor za uvoz i izvoz počeo je da razmatra potencijalno tržište Srednje i Južne Amerike. Istražujući potrebe teritorijalno ogromnog dela američkog kontinenta, uočili su dve vrlo povoljne mogućnosti.

Zemunci imaju snage da osvoje i Ameriku (foto: Ramon Vasquez, flickr.com)

Dve ponude, jedna pobeda

Prva je predstavljala plasman na Kubu, a druga se odnosila na prodor u Gvatemalu. Predstavnici tamošnjih prevozničkih kompanija izrazili su potrebe ka nabavci više stotina vozila, što je kod Zemunaca podstaklo momentalno angažovanje ka ponudi adekvatnih modela. Tokom 1985. godine delegacije iz Amerike su obišle proizvodnju, i ukazale na karakteristike njihovog prevoza i terena na kome se obavlja. To je bilo dovoljno inženjerima da standardnu osnovu modela IK-110 najpre u tehničkoj dokumentaciji i na crtežima modifikuju. Takav koncept septembra 1985. godine donosi pobedu Ikarusu koji sa domaćim zastupnikom Intereksportom i kubanskim Transimportom potpisuje ugovor za proizvodnju i isporuku 202 primerka autobusa IK-110CU.

Kubanci sa prepoznatljivim kolor šemama, u virtuelnom prikazu (ilustracija: Saša Conić)

Na taj način Kuba osim Če Gevare, tompusa, havanskog sunca, prelepih žena i jednako lepih plaža i predela dobija još jedan simbol – nove Ikarusove autobuse. Obzirom na pređašnja vozila, Ikarusi tamošnjom pojavom izazivaju pravo oduševljenje. Cilj Kubanaca je bio da njima zamene Škoda-Karose 760RTO koje su u službi bile još od 1962. a nabavljale su se sve do 1964. godine. Po dogovoru od septembra 1985. godine, prva tura od 82 primerka IK-110CU  kapiju zemunske farbike je napustila krajem februara 1986. godine.

Prvi od 82 Ikarusa IK-110CU po izlasku iz kruga fabrike (foto: arhiv Ikarusa)

Isporuka vozila

Od Beograda do Havane, krajnjeg odredišta i glavnog grada Kube čekao ih je dug i neobičan put. Naime, isporuka je najpre podrazumevala vožnju na relaciji Beograd-Zagreb, gde je konvoj pristizao u garažu ZET-a.

Kubanac u garaži ZET-a i pravom zimskom ambijentu (foto: autobusi.org)

Kako je pomenuti prevoznik svojevremeno bio jedan od zvaničnih servisera Ikarusovih vozila, njegovi mehaničari su vršili nulti servis i proveru vozila nakon nepunih 400 kilometara puta. Posle kraće pauze, vozači i autobusi su nastavljali svoj put do slovenačke luke Kopar. Odatle su se vozači vraćali za Beograd, dok su Ikarusi svoje putovanje do tla Kube nastavljali na brodu.

Jedna od najbolje organizovanih isporuka koju je Ikarus imao u svojoj istoriji (foto: autobusi.org)

Nakon te prve ture, isporuka druge od 70 komada je usledila krajem marta, a već tokom aprila i preostalih 50 autobusa je pristiglo u Havanu. Na prvi pogled ne tako drugačiji, Ikarusi IK-110CU su proizvedeni sa dvoja i troja četvorokrilnih vrata.

Neposredno po pristizanju u Havanu i ostale gradove, Ikarusi se registruju i odmah pripremaju za nastup (foto: Adrian, flickr.com)

Pogonski agregat je bila standardna Raba D2156, a menjački prenosnik takođe tipični, mehanički Famos 6MS-80. Pogonske i upravljačke osovine su takođe dolazile iz Rabe, s tim što se na prednjoj, upravljačkoj po prvi put pojavljuju savremeni, jednodelni naplatci sa tubeles ventilima i pneumaticima prilagođenim za rad pri visokim temperaturama.

Garažni broj 0033 prvog radnog dana na ruti 635, terminal Artemisa u Havani (foto: Ramon Vazquez, flickr.com)

Taj detalj, kao i bočni prozori sa velikim kliznim šiberima zarad bolje provetrenosti putničkog salona uz podeljene, dvodelne prozore na bočnim stranama prednje stene bili su zahtevi kubanskog prevoznika. Ujedno, to su bile i vizuelno najveće razlike u odnosu na standardne Ikaruse. Zajedno sa autobusima, put Kube je otišlo i 5 servisera i predavača iz Ikarusa.

Ikarusovi mehaničari u društvu kolega sa Kube pri njihovoj poseti fabrici tokom 1987. godine (foto: arhiv Ikarusa)

Njihov zadatak bio je da tamošnjim kolegama odnesu servisno-tehničku dokumentaciju, detaljno ih upoznaju sa vozilima i obuče za njihovo redovno i korektivno održavanje. Nedugo zatim, krajem 1986. godine Ikarus dobija i nekoliko ovlašćenih servisnih centara u Havani, kojima redovno isporučuje sve potrebne zalihe rezervnih delova.

Detalj iz vožnje Ikarusom na Kubi (foto: Vinales in bus)

Kontigent od 202 autobusa je raspoređen u ukupno 9 provincija Havane, u sledećem odnosu:

• Zapadne provincije – 93 autobusa,
• Centralne provincije – 40 autobusa,
• Istočne provincije – 46 autobusa,
• Plus 23 autobusa koji su naknadno raspoređeni po pomenutim regijama.

Nakon dve i po godine u redovnom saobraćaju i sa kilometražom u rasponu od 250.000 pa do čak 400.000 kilometara Ikarusi su na Kubi pokazali rezultat vredan potpisivanja novog ugovora. Predstavnici Transimporta i Ikarusa su to i učinili novembra 1988. godine, a reč je o novih 270 vozila.

Drugi ugovor doneo je dodatan motiv Ikarusu da poboljša kvalitet svojih autobusa (foto: arhiv Ikarusa)

U drugoj turi za Kubu se spremalo 220 IK-110CU, a njima se pridružuje i 50 zglobnih primeraka IK-160CU. Plan je bio da se sva vozila proizvedu i isporuče do kraja juna 1989. godine. Taj podatak je posebno naglašen od strane kubanskih predstavnika, i strogo je morao da se ispoštuje.

Način isporuke bio je isti kao u prvom ugovoru (foto: arhiv Ikarusa)

Na putu do Kopra, jedan od primeraka je imao saobraćajnu nezgodu. Vraćen je u fabriku na popravku, nakon čega je ponovo krenuo put Kube (foto: arhiv Ikarusa)

Naime, 26. jula je nacionalni praznik Kube, i želja zvaničnika je bila da na taj dan njeni državljani imaju čast da se provozaju novim Ikarusovim autobusima.

Zglobni IK-160CU decembra 1989. godine u Havani na liniji 222, gde su pretežno bili zaduženi (foto: Rogali, flickr.com)

Zadovoljni učinkom, inženjeri i mehaničari sa Kube pohvalili su autobuse i radnike Ikarusa. Pa ipak, tropska i vrela kubanska klima Ikarusima je nametnula prilično zahtevne radne zadatke. Kako nije bilo prototipa koji bi kroz iste prvi prošao, već je to učinila cela serija, za drugu još obimniju stigli su predlozi o izvesnim tehničkim izmenama. Uz saradnju sa kolegama iz Ikarusa usledila su sledeća konstrukciona poboljšanja:

1. Ugrađene su nove prednje osovine iz Rabine serije 832.51 sa Trileks naplatcima,
2. Zbog promenljivog i često neravnog terena, ugrađeni su novi i jači amortizeri na osovinama,
3. Povećan je broj obrtaja pri balansiranju kardanskog vratila,
4. Menjači su dobili dodatne oslonce-nosače kako bi se maksimalno smanjio nivo vibracija,
5. U okviru pneumatske instalacije postavljena je pripremna grupa sa isušivačima i dodatnim filterima vazduha za napajanje instalacije vrata i brisača,
6. Novi releji za vrata i novi transformatori napona u elektro instalacijama,
7. Pojačana i kompletno izmenjena unutrašnja rasveta,
8. Umesto standardnih pravougaonih farova ugrađeni su novi, okrugli Saturnus farovi. To je uslovilo i blagu izmenu prednje maske, sa koje su migavci spušteni na prednji branik,
9. Poboljšan je kvalitet unutrašnjih drvenih panela,
10. Posebna pažnja zbog eksploatacije u tropskom području posvećena je zaštiti kompletne karoserije, potpodnih limova i oplate autobusa od pojave korozije,
11. Na svim vozilima primenjen je sistem poliuretanskog premaza svih farbanih delova. Proizvođači premaza bile su domaće fabrike Helios Domžale i Duga Beograd,
12. Ventilacija kabine vozača je poboljšana. Ispod gornjeg prozora na bočnom delu prednjeg zida postavljeni su rešetkasti otvori sa poklopcima koji su obezbeđivali dodatnu ventilaciju,
13. Iz tog razloga cela druga serija je isporučena sa kratkim, jednostrukim prozorima na bočnim stranama prednje stene.

Prepoznatljivi primerak iz druge serije, fotografisan marta 1991. godine (foto: Ed’s Bus Photos, flickr.com)

Petogodišnja, vrlo uspešna saradnja sa Kubancima zaokružena je i trećim ugovorom za isporuku još 65 komada IK-160CU početkom 1990. godine sa planom za isporuku tokom iste. Njihov angažman predstavljao je vožnju u centralnom delu glavnog grada.

Pojedine provincije su imale prilično loše održavanje… (foto: John Veerkamp)

….dok su one zadužene za prevoz u centralnom delu Havane izuzetno dobro čuvale Ikaruse (foto: John Veerkamp)

Ne, ovo nije fotomontaža. Kubanci su majstori za prepravke i nadogradnje. Iako Ikar(b)us nikada nije proizveo dvospratni autobus, jedan naknadno modifikovani primerak IK-110CU je u toj formi vozio putevima Kube (foto: Buses Worldwide)

Upravo tako, Kuba je dobila ukupno 537 Ikarusa, sa udelom od 422 solo i 115 zglobnih primeraka. Zahvaljujući dobroj servisnoj mreži i odličnoj snabdevenosti rezervnim delovima, Ikarusi su na Kubi dosta dugo odolevali vremenu.Kako nezvanični podaci ukazuju, nekolicina primeraka to i dalje uspešno čini čak i nakon više od 30 godina rada, vozeći interesantnim rutama Havane, Artemise, Pinjara del Rio, Santa Klare itd.

Ikarusi su postali deo oldtajmera po kojima je Kuba poznata u svetu (foto: autobusi.org)

Da bi se kao brend lakše razlikovali od mađarskih, naši Ikarusi fabrički dobijaju dodatne pločice sa imenom tadašnje države Jugoslavije (foto: autobusi.org)

Izuzetno očuvan… (foto: camionesclasicos.com)

… i veoma originalan… (foto: camionesclasicos.com)

… ovaj primerak bi trebalo još uvek da dočekuje posetioce Havane (foto: camionesclasicos.com)

Naredni članak nas iz toplih krajeva Kube seli na hladne ulice Rusije.

Stefan Nikolić

Prethodni deo:

Ikarus IK-110/160: (5) MAN ponovo ulazi u priču

Sledeći deo:

Ikarus IK-110/160: (7) Surova sovjetska zima

The post Ikarus IK-110/160: (6) Tropsko kubansko podneblje appeared first on Autobusi.NET.