Iako je Loznica mali grad na zapadu Srbije, poslednjih godina prisutna su velika migraciona kretanja. Najnovije investicije iz oblasti proizvodnog sektora dovele su do većeg priliva stanovnika okolnih naselja u grad, a samim tim i veće potražnje stambenog prostora, što rezultira povećanjem broja stanovnika u užoj gradskoj oblasti i izgradnji novih stambenih blokova, pa čak i naselja. Kao propratni element javlja se visoka gustina saobraćaja na uveliko skučenim ulicama, a gradski urbanisti marljivo rade na obezbeđivanju sve većeg broja parking mesta na uštrb zelenih površina i pešačkih staza.

Usled seče platana menjaju se mikroklimatski uslovi i biocenoza, dok vazduh postaje zasićeniji izduvnim gasovima i štetnim materijama. Treba imati na umu da Loznica nije grad širokih bulevara pa je i njena provetrenost oskudna. Naizgled, čini se sve kako bi grad bolje funkcionisao, a to je upravo suprotno od ideologije evropskih gradova koji teže očuvanju i proširenju zelenih površina i proširenju pešačkog i biciklističkog saobraćaja.

Pogled na novoizgrađenu autobusku stanicu 1996. godine © InfoTOK

Zbog svega navedenog zapitali smo se da li je za Loznicu došlo vreme da ozbiljno razmotri uvođenje gradskog autobuskog prevoza? Jasno je da je reč o investiciji koju gradski budžet ne bi mogao sam da podnese, ali da li se proteklih godina neko pozabavio ovom idejom i eventualnim problemom finansiranja? I dok u Loznici nema ozbiljne inicijative, na primer u Jagodini je već zaživeo besplatan javni prevoz.

Nakon probe u Novom Sadu, ovaj zglobni autobus je prodat Autoprevozu iz Loznice © Dnevnik, 12. april 1989.

„Autoprevoz – Loznica“ nekada

U ovom podrinjskom kraju nikada nije osnovano gradsko saobraćajno preduzeće, prevoz ka prigradskim naseljima sprovode manji privatni prevoznici, tako da nikada nije ustanovljena mreža gradskih i prigradskih linija, već samo direktan prevoz do određenih relacija. Poslednji pokušaj poslovanja ovog obima sprovodilo je preduzeće „Autoprevoz – Loznica“, tokom čijeg rada je završena izgradnja moderne autobuske stanice. Firma je posedovala 101 autobus i 450 zaposlenih sa prigradskim servisom u sedam opština i međugradskim prevozom. Često je isplativost prigradskog prevoza iracionalna, međutim Loznica kao grad je jedinstven primer u Srbiji jer u njenom predgrađu živi najviše stanovnika, pa bi možda, s obzirom na to, njihovo međusobno funkcionalno povezivanje i povezivanje sa gradom dalo pozitivan efekat.

Autobus nekadašnjeg lozničkog Autoprevoza © Panoramio.com

Gradski prevoz bi smanjio broj motornih vozila i potrebe za parkingom, a omogućio bi proširenje pešačkih zona i očuvanje zelenila u Loznici. Ostvario bi se pozitivan uticaj na životnu sredinu i ekološku održivost, što bi vodilo ka boljem kvalitetu života u gradu. Ovakav vid prevoza predstavlja alternativu onima koji nemaju automobil, stoga bi se poboljšala mobilnost putnika, mobilnost radne snage uz smanjenje migracija stanovništva zbog dostupnijeg mesta života i mesta rada. Sa povećanjem broja putnika porasli bi prihodi za lokalnu upravu, ostvario bi se rast produktivnosti gradske ekonomije i dugoročni napredak čitave regije.

Da li smo sanjareći ovu temu previše razradili ili je u pitanju ipak moguć scenario, pokazaće potrebe i godine pred nama.

Drago Polić

The post Treba li Loznici gradski prevoz? appeared first on Autobusi.NET.