Volvo B10B – Autobusi.NET

Unikati iz Srbije: Volvo B10B/Neobus

Slobodan Kostić — Mon, 11 May 2020 19:37:01 +0000

U nastavku serijala članaka o autobusima srpskih fabrika, koji su proizvedeni samo u jednom primerku, Autobusi.NET donosi priču o još jednom Novosađaninu. Reč je o autobusu, čiju je šasiju Javnom gradskom saobraćajnom preduzeću „Novi Sad“ donirao švedski Volvo, a karosirao novosadski Neobus.

„Poklon švedske firme Volvo“, kako je glasio natpis na levoj strani karosirane šasije, primljen je u poslednjim mesecima 2002. godine. Isporukom poslednjih dvadeset šasija Volvo B10M i B10MA, obeležena je i poslednja isporuka ovih šasija u Evropi. Sa brojem šasije 54322, Volvo je sa Neobusovom karoserijom zaključio ponudu srednjepodne šasije sa motorom u sredini za Evropu. U znak zahvalnosti za saradnju dugu više od trideset godina, Volvo je Novom Sadu donirao i jednu šasiju Volvo B10B, srednjepodnu sa motorom u zadnjem delu vozila. Osim ove šasije, isporučeno je i još nekoliko (najviše pet) „test šasija“ koje su karosirali novosadski Neobus i Servis BiM.

Šasija Volvo B10B stigla u Novi Sad krajem 2002. godine. © Volvo Buses

Tehnički crtež Volvo B10B sa Neobusovom karoserijom. © Saša Conić

Iako u biti poseduje isti desetolitarski motor, šasija Volvo B10B se dosta razlikuje od šasije B10M. Smeštanjem motora u zadnji deo vozila dobijena je mogućnost spuštanja poda u prednjem delu vozila sa 900 na 750 milimetara. Premeštaj motora ipak dolazi sa cenom nemogućnosti ugradnje trećih vrata, iza pogonske osovine. Za razliku od šasije sa motorom u sredini, Volvo šasiju B10B nikada nije ponudio u zglobnoj verziji. Primerak isporučen Novom Sadu poseduje automatski menjač ZF Ecomat iako je Volvo nudio ugradnju Voith automatskog menjača. Isporukom ovog autobusa, Novi Sad je prvi put eksploatisao ZF automatske menjače.

Volvo B10B je direktni potomak šasije Volvo B10R, koja je nasledila šasiju B59. Zbog kasnijeg ulaska u ponudu, ova šasija nikada nije dostigla popularnost kao šasija B10M, koja prevozi putnike širom planete. Međutim, na bazi ove šasije je Volvo napravio svoju prvu niskoulaznu šasiju – B10BLE, kao i potpuno niskopodnu – B10L i B10LA. Početkom 21. veka i uvođenjem Euro 3 norme izduvnih gasova, Volvo je prestao da nudi desetolitarski motor. Njega je zamenio sedmolitarski, a šasiju B10B je zamenila šasija B7R. Analogno se desilo i sa ostalim šasijama sa desetolitarskim motorom. Šasija B10M je dobila zamenu u gami šasija sa dvanaestolitarskim motorom.

Volvo B10B/Neobus, uslikan po ulasku u saobraćaj. © Saša Conić

Ispred železničke stanice u Novom Sadu. © Saša Conić

Mada je šasija veoma slična onoj koju je JGSP „Novi Sad“ kupio više od dve stotine puta, pojava šasije Volvo B10B u novosadskom preduzeću je izazvala konfuziju. Zbog nemogućnosti ugradnje trećih vrata, od same isporuke šasije je bilo jasno da autobus neće moći da se koristi na gradskim linijama. Kako je ovaj prevoznik u svojoj prošlosti posedovao više turističkih autobusa, koji su služili za iznajmljivanje ili prevoz za sopstvene potrebe, prvobitno je bilo namenjeno da tu potrebu ispuni i autobus na ovoj šasiji. Međutim, JGSP „Novi Sad“ nije mogao da bude konkurentan u rentiranju autobusa, zbog sve više nemačkih autobusa u redovima privatnika. Potrebe za prevoz sopstvenih radnika na odmore je splašnjavala. Samo dve godine pre toga, JGSP „Novi Sad“ je dobio donaciju u vidu dva FIAT-ova turistička autobusa.

Posle isporuke poslednje serije Neobus autobusa na šasijama Volvo B10M/B10MA, JGSP „Novi Sad“ donosi odluku da se Volvo B10B šasija karosira kao gradski autobus. Namenjeno je da karosiranje bude izvedeno u skladu sa isporučenom serijom autobusa, sa određenim modifikacijama. Sa prethodnih gradskih autobusa zadržana bila bi zadržana stakla, četvorokrilna vrata i donji deo prednje stene. Pošto je poslednja serija gradskih autobusa dobila 1+1 konfiguraciju sedišta, po uzoru na autobuse donirane iz Modene i Ferare, taj se plan zadržao i na ovom autobusu. Kako bi se povećao kapacitet u zadnjem delu vozila, predloženo je da se sedišta postave u „konferencijskoj“ konfiguraciji, odnosno da budu okrenuta bočno. Međutim, zbog „jedinstvenog“ položaja pogonskih komponenti, nije sve išlo po planu.

Visina zadnje klupe diktirala je dizajn autobusa. © Saša Conić

Zbog visokih stakala, sedišta u prednjem delu vozila podignuta na podeste. © Saša Conić

Ispostavilo se da se zadnja klupa od pet sedišta mora postaviti na visini većoj od 900 milimetara, koliko je iznosila visina poda na Volvo B10M šasijama. Iz tog razloga nisu mogle da se iskoriste bočne stranice gradskih autobusa sa motorom u sredini. Stakla u zadnjem delu su podignuta, kako bi bila usklađena sa zadnjom klupom. Potom se javio drugi problem: bočna stakla u prednjem delu su previsoka za planiran raspored sedišta! Rešenje ovog problema se javlja kroz nesvakidašnji kompromis koji podrazumeva da se sedišta u prednjem delu vozila podignu na podeste. Za razliku od svih gradskih autobusa na šasijama B10M, ovaj autobus nije dobio mesto za stajanje preko puta srednjih vrata.

Podizanje visine poda u zadnjem delu vozila je zahtevalo i povećanje ukupne visine ovog unikatnog autobusa. Na prednjoj steni je to izvedeno veoma smisleno, povećanjem kutije za displej na veličinu koja odgovara evropskim standardima. Prethodno su ove kutije bile minimalne visine i služile su za reklamiranje. Zadnja stena je, analogno, povišena u gornjem delu ali nije bila predviđena ugradnja displeja na tom mestu. Zbog haube je Neobus bio prinuđen da izmeni raspored zadnjih svetala, pa su ona poređana vertikalno. Pravi problem je nastao na stranicama vozila, gde je razlika u visini nastala ispod, a ne iznad bočnih stakala. Zbog toga vrata na autobusu izgledaju nisko, a ceo autobus neskladno. Takođe, podignut je i prilazni ugao iza zadnje osovine, nešto što ne bi bilo moguće sa trećim vratima.

Zadnja stena autobusa redefinisana zbog novog položaja motora. © Saša Conić

Srebrni natpis „Poklon švedske firme Volvo“ u znak zahvalnosti. © Saša Conić

Autobus sa garažnim brojem 800 je stigao u garažu JGSP „Novi Sad“ krajem maja 2003. godine, skoro pola godine nakon isporuke gradskih autobusa. U znak zahvalnosti na donaciji šasije, sa leve strane vozila je, na ćirilici, srebrnom folijom ispisano „Poklon švedske firme Volvo“. Sa desne strane je natpis srebrnom folijom glasio „Volvo Donation“. Na zadnjoj masci ovog autobusa je, iznad stakla, istaknut natpis Volvo 21 (najverovatnije da obeleži 21. autobus u seriji) i grb Novog Sada. Iako je zvanična promocija autobusa i saradnje sa Volvom je izostala, Novi Sad je ostao veran Volvou pa je već 2004. godine kupio 25 šasija Volvo B7RLE i time postao prvi grad u Srbiji koji je nabavio seriju niskopodnih autobusa i eksploatisao ih u redovnom saobraćaju.

U saobraćaju sa Novatronic displejem i bilbordima. © Slobodan Kostić

Radno mesto vozača. © Slobodan Kostić

Posle tri godine u saobraćaju, sa autobusa su nestali srebrni natpisi zahvalnosti. U početku su ih zamenili svetleći bilbordi, čija upotreba nije bila u skladu sa Zakonom o bezbednosti u saobraćaju, pa nikada nisu zasvetleli. Na autobusu su, od 2008. do 2013. godine, bili ugrađeni narandžasti LED displeji novosadske firme Novatronic. Od isporuke, autobus je saobraćao na prigradskim i međumesnim linijama u Novom Sadu, izuzetno retko kao rezervni autobus na gradskim linijama. Zglobni autobusi isporučeni 2002. godine su rekarosirani nakon dvanaest godina eksploatacije, dok je polovina solo autobusa remontovana. Drugoj, neremontovanoj, polovini pripao je i autobus sa garažnim brojem 800.

Volvo B10B/Neobus rashodovan u julu 2020. godine. © Slobodan Kostić

U skladu sa ostalim unikatnim autobusima, koji predstavljaju tehničko nasleđe jedne države, JGSP „Novi Sad“ je rashodovalo autobus sa garažnim brojem 800 u julu 2020. godine, nakon 17 godina u saobraćaju. Ovaj korak je gradski prevoznik povukao uoči dolaska 24 solo autobusa turskog BMC-a, koji će značajno učestvovati u zanavljanju voznog parka. Dolaskom Turaka, još jedan unikat iz Srbije je prodat „na kilo“, a ovaj članak ostaje jedina uspomena na „poklon švedske firme Volvo“ sa Neobusovom karoserijom.

Slobodan Kostić

The post Unikati iz Srbije: Volvo B10B/Neobus appeared first on Autobusi.NET.

Pola veka plavog Volvoa u Novom Sadu

Slobodan Kostić — Mon, 18 Feb 2019 20:53:00 +0000

Generacije novosadskih studenata, pankera i drugih muzičara, inženjera i drugih radnika, bilo da su rođeni u Novom Sadu ili ne, imaju jednu zajedničku stvar. Svi su se u nekom stadijumu života vozili plavim Volvo autobusom, često sa osmehom i oduševljenjem na licu.

Novosađani koji su dočekali prve Volvo autobuse davne 1969. godine danas imaju unuke, kojima ne moraju da prepričavaju utiske o Volvo autobusima, jer se i oni sami voze u njima. Ipak, ono što stari Novosađani moraju da prepričaju mlađima jeste da su ovi autobusi doneli veliku revoluciju u javni prevoz Srpske Atine, ali i u grad inače.

Ikarus IK-4 prvi Volvo autobus u Novom Sadu. © Arhiva JGSP, sken Autobusi.NET

Krajem šezdesetih godina, Novi Sad je imao oko 140 hiljada stanovnika i beležio veliki porast tog broja. Dotrajali vozni park FAP Saurera, Csepel Autokaroserija i AEC Leyland autobusa iz donacije nije mogao da se bori sa rapidnom ekspanzijom grada, koji je deceniju ranije ukinuo tramvajski podsistem u javnom prevozu. Oformljena je komisija na Mašinskom fakultetu, danas Fakultetu tehničkih nauka, u Novom Sadu sa ciljem da pronađe rešenje problema u gradskom prevozu. Rešenje je bilo jednoznačno i upućivalo na šasiju Volvo B58 – dužine preko 11 metara, sa desetolitarskim motorom, na sredini, od 168 konjskih snaga i poluautomatskim menjačem sa hidrauličnim kvačilom i elektropneumatskom komandom.

Prvi autobusi sa troja vrata u Novom Sadu. © Arhiva JGSP, sken Autobusi.NET

Do danas nikada ponovljeno, čak i kada Novi Sad ima duplo više stanovnika samo u gradu, javni prevoznik je nabavio sedamdeset šasija Volvo B58 i raspisao tender za njihovo karosiranje. Politički pritisci povodom korišćenja stranih šasija su bili prisutni, ali su popustili kada je Novi Sad bio u poziciji da pošalje šasije na karosiranje u Italiju. Tada je zemunski Ikarus dao svoju ponudu i dobio posao, pa je 1969. godine u Novi Sad stigao prvi Ikarus IK-4 na Volvo šasiji i plasirao novosadski kao jedan od najbolje organizovanih sistema javnog prevoza u Jugoslaviji. Iako je otvorio novu eru, koja traje i danas, Ikarus više nikada nije isporučio autobuse na Volvo šasijama Novom Sadu.

Prezentacija Volvo Autokaroserija 1975. godine u centru Novog Sada. © Miroslav Vujkov, arhiva JGSP, sken: Autobusi.NET

Posao karosiranja Volvo šasija je preuzela Autokaroserija, kasnije Neobus. Šest godina nakon velike isporuke Ikarusa, Autokaroserija je predstavila svoj prvi Volvo B58. Zahvaljujući niže postavljenim vetrobranima, vazdušnom oslanjanju i velikim kutijama za displeje, Autokaroserijina vozila su izgledala i bila daleko naprednija od Ikarusa. Konstruktor ove za to vreme veoma moderne karoserije je bio inženjer Autokaroserije Ivan Perić. Koliko je robustan kutijasti izgled karoserije sa velikim prozorima bio napredan dizajn govori i to da su na primer Mercedes-Benz i MAN još uvek proizvodili autobuse sa zasvođenim krovovima i malim prozorima. Ono što je bilo karakteristično za ovaj dizajn su bila tri prozorčića iznad vetrobrana, po ugledu na tadašnje autobuse Leyland National, s tim što ih je Perić savršeno uklopio i na zadnju stenu, čineći je identičnom prednjoj. Kolege su mu u šali govorile da se ne zna da li njegov autobus ide napred ili nazad. Ovaj dizajn je posle bio prilagođen gradskim i prigradskim vozilima TAM koji su imali motore smeštene pozadi, pa su tri prozorčića bila prepoznatljiva u celoj bivšoj Jugoslaviji.

Identične dimenzije i raspored stakala prednje i zadnje stene na Autokaroserijama. © Arhiva JGSP, sken Autobusi.NET

Iako u manjim serijama, Autokaroserija je od 1975. do 1980. godine isporučila 93 autobusa na ovim šasijama. Tokom njihove proizvodnje i eksploatacije, došlo je do izmena u dizajnu prednje stene, pa su novija vozila isporučivana bez maglenki i sa jednostrukim farovima. Početkom osamdesetih godina 20. veka, novosadski javni prevoznik je doneo novu revoluciju u Jugoslaviju kroz Volvo. Šasija B58 je preimenovana u B10M, i Novi Sad je naručio petnaest šasija – sa Allison automatskim menjačem. Kao da to nije bilo dovoljno, naručeno je i deset zglobnih šasija Volvo B10MA, i time se znak muškog pola pojavio i na „harmonika“ autobusima.

Prvi zglobni autobusi Volvo isporučeni su početkom 1982. godine. © Arhiva JGSP, sken Autobusi.NET

Nova vozila su pristizala, a politički pritisci da se nabavljaju isključivo domaća vozila su stezali kaiš javnom prevozniku u Novom Sadu, pa od 1982. do 1990. godine nije nabavljen nijedan Volvo autobus. Njihovo mesto su upraznili domaći Ikarusi i TAM-ovi iz Autokaroserije. Dok su se Ikarusi na sopstvenoj šasiji sa MAN motorima besomučno kvarili po novosadskim ulicama, Ikarusi na Volvo šasijama su ih ostavljali u prašini. Dugovečnost Volvo autobusa je do te mere merljiva da je veliki broj vozila radio više od trideset godina u saobraćaju, trostruko više od nekih serija Ikarusa ili TAM-ova. Tokom 1982. i 1983. godine je rekarosirano 35 Volvo Ikarusa u Autokaroseriji, te su vizuelno bili unificirani sa ostalim Autokaroserijama. Ostatak vozila je, nakon trinaest godina u saobraćaju, rashodovan, izuzev autobusa sa garažnim brojem 288, koji je ostavljen netaknut u garaži i truli pod zubom vremena.

Bez obzira na manjak novih švedskih šasija, zlatno doba Novog Sada tokom veselih osamdesetih je bilo u znaku Volvoa. Kada su se u gradu formirali bendovi poput Love Hunters ili Atheist rap, sve više studenata iz unutrašnjosti je pisalo kući sa oduševljenjem o plavim autobusima karakterističnog zvuka, sa ručicom menjača veličine malog prsta. Promena stepena prenosa ovih poluautomatskih menjača je bila moguća pod punim gasom, što su šoferi vešto zloupotrebljavali do te mere da je Javno gradsko saobraćajno preduzeće organizovalo kurs „defanzivne“ vožnje za svoje vozače.

JGSP „Novi Sad“ je 1989. godine odlučilo da se ponovo vrati Volvou. Domaća vozila jednostavno nisu bila dorasla kvalitetu. Od švedskog proizvođača je zatraženo da ponudi šasiju na kojoj bi se izradio autobus konceptualno sličan modelu Sanos S-200 koji je te godine bio na probi i potom priključen voznom parku JGSP-a. Novi Volvo autobus je morao da bude dugačak 18 metara, da ima krutu osovinu prikolice, motor minimalne snage 240 KS i automatski menjač Allison, kao i četvoro vrata. Volvo je dostavio ponudu za adekvatnu zglobnu šasiju i već u decembru iste godine u krug JGSP-a stiže 10 zglobnih šasija Volvo B10M MkIII. Gotovi autobusi iz Autokaroserije izlaze tek pred kraj 1990. godine, a godinu dana kasnije je u novosadskoj fabrici autobusa karosirano još 25 solo šasija Volvo B10M MkIII, ali sa manuelnim menjačem. Dizajn karoserija, koji je tada bio star već petnaest godina, potpuno je promenjen i simplifikovan, a izveden je od dizajna korišćenog za gradske autobuse TAM. Autobusi su dobili četvorokrilna vrata na zahtev kupca, prednji i zadnji vetrobrani su podignuti te više nije bilo mesta za rolnu za ispis linije. Ipak, ispod haube i dalje je u četiri takta radio desetolitarski Volvo motor – pa je skoro polovina vozila iz ove serije aktivna i u 2019. godini. Nove karoserije je tada dobilo i više desetina starijih vozila na B58 šasiji.

Tokom 1997. i 1998. godine je nabavljeno još 40 solo i deset zglobnih šasija, po prvi put sa Voith menjačima. Tešku završnu deceniju 20. veka je većina Volvo autobusa pregurala bez velikih problema, i činila okosnicu novosadskog javnog prevoza. Najmanje jedan primerak prve serije Volvoa, iz 1969. godine, ušao je čak i u 21. vek. S početkom novog veka, Volvo je odlučio da ugasi program srednjepodnih šasija u Evropi. Novi Sad je preuzeo poslednju evropsku seriju B10M i B10MA šasija, pa ih je Neobus karosirao 2002. godine. Za kraj ove ere, Volvo je Novom Sadu poklonio jednu B10B šasiju, sa motorom u zadnjem delu vozila i ZF Ecomat menjačem. U znak zahvalnosti, na Neobusovom autobusu je stajao natpis „Poklon švedske firme Volvo“.

Vreme za promenu tipa autobusa je odavno prošlo. Dok su se u Evropi s početka devedesetih pojavili prvi niskopodni autobusi, u Novi Sad su stigli tek krajem 2003. godine. Tada je pet belih autobusa Volvo 7000, sa sedmolitarskim motorom i ZF Ecomat menjačima, zasijalo gradom, a klima-uređaji su po prvi put rashladili Novosađane. Volvo je opet doneo revoluciju u Novi Sad, po prvi put sa svojom karoserijom. Trend se nije održao, jer su već sledeće godine nabavljene nove šasije i raspisan tender za karosiranje. Neobus je 2005. godine, na šasiji Volvo B7RLE, isporučio prve serijski proizvedene niskoulazne autobuse u Srbiji.

Pored tih 25 niskoulaznih, Neobus je karosirao i 25 potpuno niskopodnih autobusa 2007. godine. Tada su se poslednji put kako Neobus, tako i Volvo, pojavili na promociji novih vozila u Novom Sadu. Današnja situacija je mnogo drugačija nego pre petnaest godina, pa tako Volvo više nema gradske šasije u ponudi a ne isporučuje nove gradske autobuse, osim ako imaju hibridni ili potpuno električni pogon. Ukoliko bi Volvo nastavio tradiciju vrednu pažnje u Novom Sadu, to je izvodljivo kroz električne ili hibridne gradske, odnosno dizel prigradske autobuse.

Malo je asocijacija u autobuskom svetu poput Novog Sada i plavog Volvoa. Čak i kada nije u pitanju Volvo, prosečni Novosađanin će reći da se negde prevezao plavim Volvom. Novi Sad je promenio pet država, ali tip autobusa nije. Volvo pokreće Novi Sad od 1969. godine, i svaka revolucija u novosadskom javnom prevozu je vezana za švedski čelik. Volvo autobusi su pola veka deo odrastanja, svakodnevnice i starenja svakog Novosađanina i meštana okolnih sela.

Slobodan Kostić
Saša Conić

Pratite istoriju voznog parka JGSP „Novi Sad“ sa mnoštvom fotografija na našem Forumu.

The post Pola veka plavog Volvoa u Novom Sadu appeared first on Autobusi.NET.