Unikati iz Srbije: Volvo B10B/Neobus

U nastavku serijala članaka o autobusima srpskih fabrika, koji su proizvedeni samo u jednom primerku, Autobusi.NET donosi priču o još jednom Novosađaninu. Reč je o autobusu, čiju je šasiju Javnom gradskom saobraćajnom preduzeću „Novi Sad“ donirao švedski Volvo, a karosirao novosadski Neobus.

„Poklon švedske firme Volvo“, kako je glasio natpis na levoj strani karosirane šasije, primljen je u poslednjim mesecima 2002. godine. Isporukom poslednjih dvadeset šasija Volvo B10M i B10MA, obeležena je i poslednja isporuka ovih šasija u Evropi. Sa brojem šasije 54322, Volvo je sa Neobusovom karoserijom zaključio ponudu srednjepodne šasije sa motorom u sredini za Evropu. U znak zahvalnosti za saradnju dugu više od trideset godina, Volvo je Novom Sadu donirao i jednu šasiju Volvo B10B, srednjepodnu sa motorom u zadnjem delu vozila. Osim ove šasije, isporučeno je i još nekoliko (najviše pet) „test šasija“ koje su karosirali novosadski Neobus i Servis BiM.

Iako u biti poseduje isti desetolitarski motor, šasija Volvo B10B se dosta razlikuje od šasije B10M. Smeštanjem motora u zadnji deo vozila dobijena je mogućnost spuštanja poda u prednjem delu vozila sa 900 na 750 milimetara. Premeštaj motora ipak dolazi sa cenom nemogućnosti ugradnje trećih vrata, iza pogonske osovine. Za razliku od šasije sa motorom u sredini, Volvo šasiju B10B nikada nije ponudio u zglobnoj verziji. Primerak isporučen Novom Sadu poseduje automatski menjač ZF Ecomat iako je Volvo nudio ugradnju Voith automatskog menjača. Isporukom ovog autobusa, Novi Sad je prvi put eksploatisao ZF automatske menjače.

Volvo B10B je direktni potomak šasije Volvo B10R, koja je nasledila šasiju B59. Zbog kasnijeg ulaska u ponudu, ova šasija nikada nije dostigla popularnost kao šasija B10M, koja prevozi putnike širom planete. Međutim, na bazi ove šasije je Volvo napravio svoju prvu niskoulaznu šasiju – B10BLE, kao i potpuno niskopodnu – B10L i B10LA. Početkom 21. veka i uvođenjem Euro 3 norme izduvnih gasova, Volvo je prestao da nudi desetolitarski motor. Njega je zamenio sedmolitarski, a šasiju B10B je zamenila šasija B7R. Analogno se desilo i sa ostalim šasijama sa desetolitarskim motorom. Šasija B10M je dobila zamenu u gami šasija sa dvanaestolitarskim motorom.

Mada je šasija veoma slična onoj koju je JGSP „Novi Sad“ kupio više od dve stotine puta, pojava šasije Volvo B10B u novosadskom preduzeću je izazvala konfuziju. Zbog nemogućnosti ugradnje trećih vrata, od same isporuke šasije je bilo jasno da autobus neće moći da se koristi na gradskim linijama. Kako je ovaj prevoznik u svojoj prošlosti posedovao više turističkih autobusa, koji su služili za iznajmljivanje ili prevoz za sopstvene potrebe, prvobitno je bilo namenjeno da tu potrebu ispuni i autobus na ovoj šasiji. Međutim, JGSP „Novi Sad“ nije mogao da bude konkurentan u rentiranju autobusa, zbog sve više nemačkih autobusa u redovima privatnika. Potrebe za prevoz sopstvenih radnika na odmore je splašnjavala. Samo dve godine pre toga, JGSP „Novi Sad“ je dobio donaciju u vidu dva FIAT-ova turistička autobusa.

Posle isporuke poslednje serije Neobus autobusa na šasijama Volvo B10M/B10MA, JGSP „Novi Sad“ donosi odluku da se Volvo B10B šasija karosira kao gradski autobus. Namenjeno je da karosiranje bude izvedeno u skladu sa isporučenom serijom autobusa, sa određenim modifikacijama. Sa prethodnih gradskih autobusa zadržana bila bi zadržana stakla, četvorokrilna vrata i donji deo prednje stene. Pošto je poslednja serija gradskih autobusa dobila 1+1 konfiguraciju sedišta, po uzoru na autobuse donirane iz Modene i Ferare, taj se plan zadržao i na ovom autobusu. Kako bi se povećao kapacitet u zadnjem delu vozila, predloženo je da se sedišta postave u „konferencijskoj“ konfiguraciji, odnosno da budu okrenuta bočno. Međutim, zbog „jedinstvenog“ položaja pogonskih komponenti, nije sve išlo po planu.

Ispostavilo se da se zadnja klupa od pet sedišta mora postaviti na visini većoj od 900 milimetara, koliko je iznosila visina poda na Volvo B10M šasijama. Iz tog razloga nisu mogle da se iskoriste bočne stranice gradskih autobusa sa motorom u sredini. Stakla u zadnjem delu su podignuta, kako bi bila usklađena sa zadnjom klupom. Potom se javio drugi problem: bočna stakla u prednjem delu su previsoka za planiran raspored sedišta! Rešenje ovog problema se javlja kroz nesvakidašnji kompromis koji podrazumeva da se sedišta u prednjem delu vozila podignu na podeste. Za razliku od svih gradskih autobusa na šasijama B10M, ovaj autobus nije dobio mesto za stajanje preko puta srednjih vrata.

Podizanje visine poda u zadnjem delu vozila je zahtevalo i povećanje ukupne visine ovog unikatnog autobusa. Na prednjoj steni je to izvedeno veoma smisleno, povećanjem kutije za displej na veličinu koja odgovara evropskim standardima. Prethodno su ove kutije bile minimalne visine i služile su za reklamiranje. Zadnja stena je, analogno, povišena u gornjem delu ali nije bila predviđena ugradnja displeja na tom mestu. Zbog haube je Neobus bio prinuđen da izmeni raspored zadnjih svetala, pa su ona poređana vertikalno. Pravi problem je nastao na stranicama vozila, gde je razlika u visini nastala ispod, a ne iznad bočnih stakala. Zbog toga vrata na autobusu izgledaju nisko, a ceo autobus neskladno. Takođe, podignut je i prilazni ugao iza zadnje osovine, nešto što ne bi bilo moguće sa trećim vratima.

Autobus sa garažnim brojem 800 je stigao u garažu JGSP „Novi Sad“ krajem maja 2003. godine, skoro pola godine nakon isporuke gradskih autobusa. U znak zahvalnosti na donaciji šasije, sa leve strane vozila je, na ćirilici, srebrnom folijom ispisano „Poklon švedske firme Volvo“. Sa desne strane je natpis srebrnom folijom glasio „Volvo Donation“. Na zadnjoj masci ovog autobusa je, iznad stakla, istaknut natpis Volvo 21 (najverovatnije da obeleži 21. autobus u seriji) i grb Novog Sada. Iako je zvanična promocija autobusa i saradnje sa Volvom je izostala, Novi Sad je ostao veran Volvou pa je već 2004. godine kupio 25 šasija Volvo B7RLE i time postao prvi grad u Srbiji koji je nabavio seriju niskopodnih autobusa i eksploatisao ih u redovnom saobraćaju.

Posle tri godine u saobraćaju, sa autobusa su nestali srebrni natpisi zahvalnosti. U početku su ih zamenili svetleći bilbordi, čija upotreba nije bila u skladu sa Zakonom o bezbednosti u saobraćaju, pa nikada nisu zasvetleli. Na autobusu su, od 2008. do 2013. godine, bili ugrađeni narandžasti LED displeji novosadske firme Novatronic. Od isporuke, autobus je saobraćao na prigradskim i međumesnim linijama u Novom Sadu, izuzetno retko kao rezervni autobus na gradskim linijama. Zglobni autobusi isporučeni 2002. godine su rekarosirani nakon dvanaest godina eksploatacije, dok je polovina solo autobusa remontovana. Drugoj, neremontovanoj, polovini pripao je i autobus sa garažnim brojem 800.

U skladu sa ostalim unikatnim autobusima, koji predstavljaju tehničko nasleđe jedne države, JGSP „Novi Sad“ je rashodovalo autobus sa garažnim brojem 800 u julu 2020. godine, nakon 17 godina u saobraćaju. Ovaj korak je gradski prevoznik povukao uoči dolaska 24 solo autobusa turskog BMC-a, koji će značajno učestvovati u zanavljanju voznog parka. Dolaskom Turaka, još jedan unikat iz Srbije je prodat „na kilo“, a ovaj članak ostaje jedina uspomena na „poklon švedske firme Volvo“ sa Neobusovom karoserijom.

Slobodan Kostić