cone je napisao:negas je napisao:I jedno hipotetičko pitanje. Da si ti bio čovek koji odlučuje, a Neobus je u onakvoj situaciji kakvoj je bio, šta bi ti uradio? Sindiklaci metalci traže fuziju, radnici da rade jel, a ti si umesto Kijca ili nekog trećeg koji može da ponudi rešenje. Hajde, ša bi ti uradio-Da li bi im rekao, nas "spašava" samo likvidacija!?
Eto napiši.
Šta bi bilo kad bi bilo... Moje viđenje. Ukratko. Prva greška je privatizacija 2004. godine kada je Neobus u dugovima prodat Magrabiju za male pare. On te dugove nije vratio već ih je reprogramirao i oni su sve vreme bili opterećenje fabrici. Magrabi je uložio samo neki minimum obaveznog ulaganja predviđen privatizacijom.Dugovi su tada morali biti otplaćeni u celosti!
Najgore od svega je što je ostala nedovršena proizvodnja i podignut kredit za finansiranje iste. Da, tačno je, te godine broj proizvedenih autobusa nije prešao 10, ali je svih 200 i kusur radnika dobijalo plate kao da je napravljeno 150 autobusa. Vraćanje tog kredita je na kraju i "sahranilo" fabriku. Još onda kad je VDL rešio da ode, trebalo je proglasiti stečaj dok je fabrika još vredela. Isto kao što je Avtomontaža proglasila stečaj par dana nakon što je izgubljen posao za Saudijsku Arabiju sa Volovoom.
Odlična analiza cone, nema se šta oduzeti ni dodati. Osvrnuo bih se samo na ove dvije stvari koje su vrlo često u korijenu propasti firmi u Ex-YU. Ovo prvo je vrlo vjerovatno i razlog Magrabijeve indiferentnosti prema Neobusu. On se prema fabrici odnosio kao prema imovini koju je dobio uz vrlo malo ulaganje, takoreći skoro besplatno, što je na kraju krajeva i tačno. Kad dođe do krize niko neće spašavati firme u kojima nije imao skoro nikakvih ulaganja. Spašavaju se velika ulaganja i velike investicije, sa malim se ''kocka'', jer odbijanje prodaje firme VDL-u zbog nekog maglovitog ulaska u EU je čisti hazard koji je Magrabi sebi mogao da dozvoli.
Što se tiče ovog drugog takođe tipična tranziciona priča, kredit ''pojeden'' kroz nezarađene plate (znam da je grubo reći nezarađene, ali sa ekonomskog stanovišta je tako) postaje kamen oko vrata firmi i vuče je prema neminovnom stečaju. Sa druge strane stečaj iako realno neminovan se odlaže koliko god je zakonski moguće i proglašava se tek u momentu kad potraživanja višestruko premaše vrijednost firme, a tada su svi na gubitku i država i radnici i povjerioci. Da je neko predložio stečaj dok je još bilo na vrijeme bio bi ''rastrgnut''.
Nažalost sumnjam da će iko iz ove propasti izvući pouku jer je ovo matrica koja se previše puta ponovila...
