Priprema prototipova

Kubansko sunce koje je ogrejalo Ikaruse i nastavilo izvoznu priču započetu u Poljskoj, tokom 1986. godine rasplamsalo je dalje ideje za nova tržišta. Na svetskoj karti tražila su se mesta sa dovoljno velikim potencijalom, a sektor za uvoz i izvoz ponovo pronalazi dve vrlo interesantne mogućnosti. Prva je vozila Ikaruse iz Evrope u pravcu ka Aziji, gde se za tržište Turske pripremao prototip IK-160TL. Leta 1986. zauzeo je svoje mesto u prototipskom odeljenju, a u istom periodu pored njega se postavlja šasija standardnog IK-160 koja je čekala posebne prepravke.

Crteži prototipova IK-160S i IK-180S (ilustracija: Saša Conić)

Dugački IK-180 kao uzor

Inženjeri svoje ideje ponovo usmeravaju ka nedavno promovisanom IK-180, prototipu koji je obogatio lepezu ponude zglobnih autobusa. Kako je postavio nove standarde u domenu kapaciteta i dimenzija gradskog, zglobnog autobusa, a uprkos tome nije uspeo da osvoji barem deo utemeljene scene modela IK-160, odlučuju da se ponovo daju u potragu za „zlatnom sredinom”. Spomenuta druga šasija trebala je da im obezbedi upravo taj cilj.

Adut za proboj kod Sovjeta (foto: fotobus.msk.ru)

Dok je prikolica ostala u svojim standardnim dimenzijama, prednji deo je bio predviđen za nekoliko modifikacija. Prva, i najbitnija se odnosila na produžetak šasije u domenu međuosovinskog rastojanja prve i druge osovine za 800 milimetara. Na taj način ovaj prototip je dostigao ukupno 17.5 metara, i time zauzeo poziciju tačno između osnovnog IK-160 i najdužeg IK-180. Iako je za pola metra bio kraći od najduže krstarice Ikarusa, projektovan je za identičan maksimalni kapacitet od 180 putnika. Tako je krajem 1986. godine na liniji završne montaže dobio oznaku IK-180S, a ista je trebala da najavi njegovu vožnju u smeru ka centru Sovjetskog Saveza, Rusiji.

Po običaju, Ikarus je svojom pojavom na novom tržištu privlačio dosta pažnje (foto: fotobus.msk.ru)

Savremeniji dizajn

Savremeni dizajn kojim je Ikarus dominirao na prototipovima i sajamskim primercima i ovde nalazi svoje mesto. Izgled prednje stene je u potpunosti preuzet sa prvobitnog IK-180, s tim da je prednji vetrobran povišen do same ivice krova u svojoj jednodelnoj formi.

Od suncem okupanih plaža, do snegom prekrivenih ulica. Ikarusi postaju sve prisutniji i odolevaju svim uslovima (foto: fotobus.msk.ru)

Uz prednju, i zadnja stena je pretrpela izvesne izmene. U nivou zadnjeg prepusta, prekoputa četvrtih vrata, postavljena je platforma koja je podigla položaj putnika koji sede i stoje u tom reonu. Zbog toga je zadnji vetrobran dodatno oblikovan, i sužen po vertikali. Tu njegovu liniju prati i poslednji prozor u nizu sa leve strane, koji je dobio drugačiju formu.

Sa zadnje strane je još jedna upadljiva promena, na svetlosnoj signalizaciji koja je dobila četvrto-rikverc svetlo. Svoje mesto tradicionalno je zauzela u dnu stene (foto: fotobus.msk.ru)

Od mehaničkih detalja valja spomenuti da ga je pogonio Rabin D2356 HMGU motor sa manuelnim Famosovim 6MS-80 menjačem, i standardnim Rabinim osovinama iz serije 831.43. Položaj izduvne cevi sa dotadašnjeg „dimnjaka” na krovu prebačen je na dno karoserije, ispred druge osovine.

Povećanje kapaciteta pokazalo se kao jedan od dobrih aduta modela IK-180S (foto: fotobus.msk.ru)

Lenjingradska promotivna vožnja

Kako je bio namenjen putevima Sovjetskog Saveza, inženjeri su se opredelili za ugradnju četvoro Vegman vrata, koja su u zimskim uslovima svakako bolje zaptivala. U prilog njihovoj ugradnji ide i činjenica da je IK-180S bio planiran za vožnju u Lenjingradu (sadašnji Sankt-Peterburg), gradu koji je po broju stanovnika odmah iza Moskve i u kome su česte gužve, kako u saobraćaju tako i u prevozu.

Njegovo krajnje odredište bilo je autoprevozničko preduzeće Pasažiravtotrans (Пассажиравтотранс), u kome je proveo ukupno osam meseci, u periodu od januara do avgusta 1987. godine. Tako je sprovedeno detaljno testiranje, kako u surovim i zimskim, tipično ruskim uslovima, tako i u letnjem razdoblju.

Osim u Sankt-Peterburgu, IK-180S se na kratko oprobao i na ulicama Moskve… (foto: fotobus.msk.ru)

Nakon toga je vraćen nazad za Beograd, sa potpuno obavljenim zadatkom. Cilj je bio da se na osnovu njegovih vožnji prikupe što detaljniji podaci i rezultati, kako bi se što bolje ispunila očekivanja potencijalnih sovjetskih kupaca.

… i time najavio dolazak Ikarusa i na njene ulice (foto: fotobus.msk.ru)

Primerci za probu u Moskvi

Tokom 1988. godine, dobijeni rezultati doprineli su razvoju prototipa IK-160S koji se pripremao za vožnju prestoničkim ulicama Moskve. Za razliku od IK-180S, kompletna osnova je zadržala formu standardnog IK-160, sa uobičajenim kapacitetom od 160 putnika (42 sedišta+118 mesta za stajanje). To je trebalo da donese i nešto pristupačniju varijantu zglobnog Ikarusa sa aspekta cenovnog ranga. Pogonski agregat i menjački prenosnik su ostali takođe identični, s tim da su promene usledile kod detalja na koje su sugerisali predstavnici Pasažiravtotransa:

1. Vozačka kabina je izrađena u formi potpuno zatvorenog tipa. Tako je omogućeno brže i efikasnije zagrevanje vozačkog prostora i sprečavanje zamrzavanja stakala u vozačevom vidnom polju, naročito u oštrim zimskim uslovima sa uobičajenim temperaturama od -30°C u Moskvi,
2. Zahtevano je i izvedeno konstruktivno rešenje pomoćnog sistema za grejanje proizvođača Vebasto, uz ugradnju dodatnog rezervoara za gorivo kojim bi se on napajao,
3. Sva sedišta su debelo tapacirana, a duž celog salona je sprovedeno ozvučenje sa mikrofonom za razglas koji je bio instaliran u kabini vozača,
4. Kompletna karoserija je bila tretirana posebnom antikorozivnom, površinskom zaštitom kako bi što bolje podnela sneg i uticaje soli.

Na probu u Moskvu stiže i trolejbus

Dogovor o isporuci i testiranju je sproveden sa prevoznikom Mosgor-trans, koji je uz prototip autobusa, zahtevao i isporuku identične šasije bez pogonskog agregata. Plan je bio da se ona kompletira trolejbuskom elektro instalacijom ruske proizvodnje, i na taj način ponovo zaživi priča o Ikarusima sa trolama. U moskovsku garažu su pristigli septembra 1989. godine, a njihova ispitivanja su trajala do marta 1990. godine.

Prototip IK-160S u garaži Mosgor-transa (foto: Aleksandra Šanina, bus.ruz.net)

Ogromna i jaka trolejbuska konkurencija u Moskvi ponovo je zadržala snove o trolejbusima na nivou prototipa. U ovom slučaju, IK-160T je dobio savremenu tiristorsku opremu, ali i nešto veću ukupnu cenu, što zbog njene ugradnje, što zbog samog uvoza vozila. Uz te činjenice, konačan račun Rusa je pokazivao da im je ipak isplatljivije da nastave nabavku svojih, domaćih trolejbusa.

Potpuno identično autobusu je izgledao i primerak trolejbusa (foto: Aleksandra Šanina, bus.ruz.net)

Zbog nedostatka rezervnih delova, autobus IK-160S je proveo svega nekoliko godina u redovnom saobraćaju, pre nego što je iz istog povučen. Kao i za trolejbus, uprkos svom trudu, nabavna cena autobusa je bila glavni razlog toga da se Ikarusi ipak ne kupuju u većem broju.

Ugovori za Ukrajinu

Ideja o prodoru na sovjetsko tržište ipak nije prošla bezuspešno. Krajem 1989. godine isporučeno je nekoliko primeraka IK-111 za Omsk u Rusiji. U istom periodu, Ukrajinci naručuju veći kontigent autobusa IK-111 za potrebe prevoza radnika u Kijevu, Kremenčugu, Odesi, itd. Nekolicina primeraka je više od 20 godina provela u eksploataciji.

Jedan od primeraka IK-111 u Ukrajini (foto: fotobus.msk.ru)

Za naredni deo pripremljena je priča o stvaranju zglobnih prototipova iz međugeneracije Ikarusa.

Stefan Nikolić

Prethodni deo:

Ikarus IK-110/160: (6) Tropsko kubansko podneblje

Sledeći deo:

Ikarus IK-110/160: (8) Međugeneracija zglobnih prototipova

The post Ikarus IK-110/160: (7) Surova sovjetska zima appeared first on Autobusi.NET.

Gradonačelniku Moskve, Sergeju Sobjaninu, predstavnici fabrike autobusa u Likinu su predstavili nove autobuse, koji bi ove godine trebalo da se nađu na ulicama ruskog glavnog grada.

Ugovor je prvobitno zahtevao isporuku 333 vozila, ali je proširen za još 103 autobusa. © GAZ Group

Ugovor je prvobitno bio potpisan u maju 2016. godine, i uključivao je isporuku ukupno 333 vozila: 47 midibusa iz fabrike GAZ, 174 solo autobusa LiAZ 5292 i 112 zglobnih LiAZ 6213. Jesenas su obe strane postigle ugovor o nabavci još ukupno 103 solo i zglobnih vozila. Sva isporučena vozila su napravljena po najstrožim ruskim standardima, sa velikim procentom ugrađene domaće robe, uključujući i YaMZ-530 motore, koji ispunjavaju Euro 5 standarde.

Za radnog veka vozila, LiAZ će vršiti svo održavanje. © GAZ Group

U klimatizovanoj i niskopodnoj unutrašnjosti, interesantno je da vozila poseduju i detektore dima, a ugrađeni sistem za lociranje vozila, osim što brine o tačnosti polazaka i popunjenosti vozila, ima ugrađen sistem alarmiranja hitnih službi, kako bi iste što pre odreagovale. Predviđeno je da vozila budu u saobraćaju narednih sedam godina, a nalaziće se u 17. depou koji opslužuje Moskvu. Osim dizel autobusa, Mosgortransu je na probu dat i jedan električni LiAZ.

Mosgortrans je prvi u floti imao nove modele LiAZ 5292 i 6213. © GAZ Group

Kako navode predstavnici obe strane, saradnja između Mosgortransa i LiAZ-a, koja uključuje redovno održavanje autobusa unutar fabrike duž celog radnog veka, prva je u ruskoj privredi. Trenutno najveći kupac autobusa iz GAZ Grupe je upravo Mosgortrans, koji je samo u poslednjih šest godina, nabavio nešto manje od 4000 vozila. Takođe, u 2013. godini je Mosgortrans prvi preuzeo autobuse LiAZ 5292, dizajnirane za prevoz tokom Olimpijskih igara u Sočiju.

The post LiAZ isporučio Moskvi 436 autobusa appeared first on Autobusi.NET.

Ruska GAZ Grupa je Mosgortransu obezbedila električni autobus LIAZ-6274 za potrebe ispitivanja u saobraćaju. Jedan od najvećih putničkih prevoznika u zemlji će testirati ovo vozilo nekoliko meseci na ulicama Moskve. Električni autobus je pogonjen na baterije koje se napajaju iz gradske mreže, pa se na taj način potpuno eliminiše emitovanje štetnih gasova u atmosferu.

Električni autobus LIAZ-6274 je urađen na bazi niskopodnog serijskog autobusa LIAZ-5292 za gradski saobraćaj. Autobus pogoni indukcioni motor sa IGBT tranzistorima i sistemom za prikupljanje energije dobijene kočenjem. Kao deo tog sistema je i termostatički sistem koji čuva kapacitet baterija tokom niskih temperatura. Energija se čuva u litijum-jonskim baterijama koje električnom autobusu obezbeđuju autonomiju kretanaj do 280 km. Baterije su potpuno pune nakon pet sati punjenja.
(Foto GAZ Group)

The post Električni LIAZ za Moskvu appeared first on Autobusi.NET.

Nisu samo sportski takmičari stavljani pred velika iskušenja na Olimpijadi u Sočiju. Siguran i komforan prevoz velikog broja posetilaca na sportske događaje je bio olimpijski izazov za organizatore, a ostvaren je korišćenjem železnice, žičara i Scania autobusa. Da bi se shvatila veličina poduhvata, ceremoniju otvaranja 7. februara je privuklo oko 40.000 gledalaca, što predstavlja desetinu broja stanovnika šire okoline Sočija. Svi su na kraju prevezeni za 80 minuta, što je rekord za grad.

Uzani putevi na priobalnim i planinskim zonama oko Sočija su bili jasan znak da se ne mogu samo velikim vozilima rešiti veliki izazovi u prevozu. Uzimajući u obzir široku paletu kriterijuma, organizatori su se odlučili za 700 posebno projektovanih autobusa koje su zajedno proizveli Scania i ruska Gaz Grupa. Autobusi Golaz Voyage, Golaz Voyage L i Golaz Cruise su izrađeni na šasijama Scania sa motorima snage 250, 310 i 400 KS, respektivno.

Kapacitet putnika u autobusu se kreće od 45 do 100, računajući i mesta za stajanje. Od podjednake važnosti su bile i Olimpijske igre i Paraolimpijske igre, gde je bilo neophodno obezbediti prevoz i licima sa ograničenim kretanjem. Liftovi i posebne modifikacije za pristup autobusu su pomogli osobama sa invaliditetom i pružili komfor i prostor za takmičare, novinare i svu njihovu opremu.

Ništa nije prepušteno slučaju. Kako bi garantovali uslugu 24 sata dnevno, u Sočiju je u Scania servisu, pored 11 članova stalnog osoblja, bilo i 25 stručnjaka sve vreme tokom trajanja Igara. Četiri vozila tehničke podrške, svako sa po dva mehaničara, radila su 24 sata dnevno kao pojačanje redovnom Scania servisu u Sočiju. Uspostavljen je namenski magacin rezervnih delova, kako bi serviseri bili sigurni da će imati neophodan rezervni deo pri ruci, ukoliko zatreba.

Kad se završe Paraolimpijske igre 16. marta, većina autobusa će se vratiti u moskovski region, gde će nastaviti eksploataciju. Odatle je došlo i više od 1.700 vozača koji su radili na 49 olimpijskih autobuskih linija.

_{Foto: Scania}

The post SIGURAN I KOMFORAN PREVOZ OLIMPIJACA appeared first on Autobusi.NET.

Mosgortrans će uskoro preuzeti 120 autobusa od GAZ Grupe, a radi se o modelu Golaz Voyage, međugradskom autobusu urađenom na dvoosovinskoj šasiji Scania sa Euro 4 SCR motorima i automatskim menjačima Scania Opticruise. Oko 50 autobusa će biti posebno opremljeni za prevoz lica sa invaliditietom. Nakon ovog posla, u februaru sledi isporuka još 709 autobusa istog tipa, drugom moskovskom međugradskom prevozniku – Mostransavto. Ovi autobusi će biti namenjeni za prevoz putnika u Moskvi i Sočiju.

Mosgortrans je preduzeće u državnom vlasništvu i jedan je od najvećih evropskih prevoznika. Upravljaju mrežom autobusa, trolejbusa i tramvaja u Moskvi i dnevno prevezu više od 5,5 miliona putnika. Preduzeće sa preko 40.000 zaposlenih u svom voznom parku trenutno ima preko 5.350 autobusa.

_{Foto: Scania}

The post SCANIA I GAZ GRUPA ISPORUČUJU 120 AUTOBUSA U MOSKVU appeared first on Autobusi.NET.

Scanija je u partnerstvu sa ruskim proizvođačem komercijalnih vozila dobila ugovor za isporuku ukupno 709 autobusa namenjenih za javni prevoz u moskovskoj regiji. Scania će isporučiti šasijske module, dok će GAZ biti zadužen na karosiranje. Ova narudžbina je do sada najveća narudžbina Scanije u Evropi ikada.

„Razvoj i proizvodnja autobusa za rusko tržište u partnerstvu sa poznatim i cenjenim domaćim proizvođačem kao što je GAZ ima veliku vrednost,“ rekao je Hans Tardel, direktor Scania Rusije. „Puštanje tolikog broja autobusa u eksploataciju znači da će brend Scanije biti veoma primećen u Rusiji. Još značajniji je potencijal u postprodaji i održavanju koji će obezbediti naše radionice u moskovskoj regiji.“

U tesnoj saradnji sa Scanijom, grupa GAZ je razvila tri različite verzije autobusa marke GOLAZ, od kojih su dva namenjena međugradskom prevozu, a jedan povremenom prevozu. Svi modeli su izrađeni na šasiji i pogonskim kompenentama Scanije.

Autobusi će biti isporučeni tokom 2013. godine prevozniku Mostransavto, koji je i najveći prevoznik u moskovskoj regiji. Autobusi će biti korišćeni u Sočiju u prvom kvartalu 2014. godine, a potom će biti stavljeni u promet u Moskvi.

_{Izvor: Scania}

The post SCANIA ISPORUČUJE 709 AUTOBUSA U RUSIJU appeared first on Autobusi.NET.