Priprema prototipova

Kubansko sunce koje je ogrejalo Ikaruse i nastavilo izvoznu priču započetu u Poljskoj, tokom 1986. godine rasplamsalo je dalje ideje za nova tržišta. Na svetskoj karti tražila su se mesta sa dovoljno velikim potencijalom, a sektor za uvoz i izvoz ponovo pronalazi dve vrlo interesantne mogućnosti. Prva je vozila Ikaruse iz Evrope u pravcu ka Aziji, gde se za tržište Turske pripremao prototip IK-160TL. Leta 1986. zauzeo je svoje mesto u prototipskom odeljenju, a u istom periodu pored njega se postavlja šasija standardnog IK-160 koja je čekala posebne prepravke.

Crteži prototipova IK-160S i IK-180S (ilustracija: Saša Conić)

Dugački IK-180 kao uzor

Inženjeri svoje ideje ponovo usmeravaju ka nedavno promovisanom IK-180, prototipu koji je obogatio lepezu ponude zglobnih autobusa. Kako je postavio nove standarde u domenu kapaciteta i dimenzija gradskog, zglobnog autobusa, a uprkos tome nije uspeo da osvoji barem deo utemeljene scene modela IK-160, odlučuju da se ponovo daju u potragu za „zlatnom sredinom”. Spomenuta druga šasija trebala je da im obezbedi upravo taj cilj.

Adut za proboj kod Sovjeta (foto: fotobus.msk.ru)

Dok je prikolica ostala u svojim standardnim dimenzijama, prednji deo je bio predviđen za nekoliko modifikacija. Prva, i najbitnija se odnosila na produžetak šasije u domenu međuosovinskog rastojanja prve i druge osovine za 800 milimetara. Na taj način ovaj prototip je dostigao ukupno 17.5 metara, i time zauzeo poziciju tačno između osnovnog IK-160 i najdužeg IK-180. Iako je za pola metra bio kraći od najduže krstarice Ikarusa, projektovan je za identičan maksimalni kapacitet od 180 putnika. Tako je krajem 1986. godine na liniji završne montaže dobio oznaku IK-180S, a ista je trebala da najavi njegovu vožnju u smeru ka centru Sovjetskog Saveza, Rusiji.

Po običaju, Ikarus je svojom pojavom na novom tržištu privlačio dosta pažnje (foto: fotobus.msk.ru)

Savremeniji dizajn

Savremeni dizajn kojim je Ikarus dominirao na prototipovima i sajamskim primercima i ovde nalazi svoje mesto. Izgled prednje stene je u potpunosti preuzet sa prvobitnog IK-180, s tim da je prednji vetrobran povišen do same ivice krova u svojoj jednodelnoj formi.

Od suncem okupanih plaža, do snegom prekrivenih ulica. Ikarusi postaju sve prisutniji i odolevaju svim uslovima (foto: fotobus.msk.ru)

Uz prednju, i zadnja stena je pretrpela izvesne izmene. U nivou zadnjeg prepusta, prekoputa četvrtih vrata, postavljena je platforma koja je podigla položaj putnika koji sede i stoje u tom reonu. Zbog toga je zadnji vetrobran dodatno oblikovan, i sužen po vertikali. Tu njegovu liniju prati i poslednji prozor u nizu sa leve strane, koji je dobio drugačiju formu.

Sa zadnje strane je još jedna upadljiva promena, na svetlosnoj signalizaciji koja je dobila četvrto-rikverc svetlo. Svoje mesto tradicionalno je zauzela u dnu stene (foto: fotobus.msk.ru)

Od mehaničkih detalja valja spomenuti da ga je pogonio Rabin D2356 HMGU motor sa manuelnim Famosovim 6MS-80 menjačem, i standardnim Rabinim osovinama iz serije 831.43. Položaj izduvne cevi sa dotadašnjeg „dimnjaka” na krovu prebačen je na dno karoserije, ispred druge osovine.

Povećanje kapaciteta pokazalo se kao jedan od dobrih aduta modela IK-180S (foto: fotobus.msk.ru)

Lenjingradska promotivna vožnja

Kako je bio namenjen putevima Sovjetskog Saveza, inženjeri su se opredelili za ugradnju četvoro Vegman vrata, koja su u zimskim uslovima svakako bolje zaptivala. U prilog njihovoj ugradnji ide i činjenica da je IK-180S bio planiran za vožnju u Lenjingradu (sadašnji Sankt-Peterburg), gradu koji je po broju stanovnika odmah iza Moskve i u kome su česte gužve, kako u saobraćaju tako i u prevozu.

Njegovo krajnje odredište bilo je autoprevozničko preduzeće Pasažiravtotrans (Пассажиравтотранс), u kome je proveo ukupno osam meseci, u periodu od januara do avgusta 1987. godine. Tako je sprovedeno detaljno testiranje, kako u surovim i zimskim, tipično ruskim uslovima, tako i u letnjem razdoblju.

Osim u Sankt-Peterburgu, IK-180S se na kratko oprobao i na ulicama Moskve… (foto: fotobus.msk.ru)

Nakon toga je vraćen nazad za Beograd, sa potpuno obavljenim zadatkom. Cilj je bio da se na osnovu njegovih vožnji prikupe što detaljniji podaci i rezultati, kako bi se što bolje ispunila očekivanja potencijalnih sovjetskih kupaca.

… i time najavio dolazak Ikarusa i na njene ulice (foto: fotobus.msk.ru)

Primerci za probu u Moskvi

Tokom 1988. godine, dobijeni rezultati doprineli su razvoju prototipa IK-160S koji se pripremao za vožnju prestoničkim ulicama Moskve. Za razliku od IK-180S, kompletna osnova je zadržala formu standardnog IK-160, sa uobičajenim kapacitetom od 160 putnika (42 sedišta+118 mesta za stajanje). To je trebalo da donese i nešto pristupačniju varijantu zglobnog Ikarusa sa aspekta cenovnog ranga. Pogonski agregat i menjački prenosnik su ostali takođe identični, s tim da su promene usledile kod detalja na koje su sugerisali predstavnici Pasažiravtotransa:

1. Vozačka kabina je izrađena u formi potpuno zatvorenog tipa. Tako je omogućeno brže i efikasnije zagrevanje vozačkog prostora i sprečavanje zamrzavanja stakala u vozačevom vidnom polju, naročito u oštrim zimskim uslovima sa uobičajenim temperaturama od -30°C u Moskvi,
2. Zahtevano je i izvedeno konstruktivno rešenje pomoćnog sistema za grejanje proizvođača Vebasto, uz ugradnju dodatnog rezervoara za gorivo kojim bi se on napajao,
3. Sva sedišta su debelo tapacirana, a duž celog salona je sprovedeno ozvučenje sa mikrofonom za razglas koji je bio instaliran u kabini vozača,
4. Kompletna karoserija je bila tretirana posebnom antikorozivnom, površinskom zaštitom kako bi što bolje podnela sneg i uticaje soli.

Na probu u Moskvu stiže i trolejbus

Dogovor o isporuci i testiranju je sproveden sa prevoznikom Mosgor-trans, koji je uz prototip autobusa, zahtevao i isporuku identične šasije bez pogonskog agregata. Plan je bio da se ona kompletira trolejbuskom elektro instalacijom ruske proizvodnje, i na taj način ponovo zaživi priča o Ikarusima sa trolama. U moskovsku garažu su pristigli septembra 1989. godine, a njihova ispitivanja su trajala do marta 1990. godine.

Prototip IK-160S u garaži Mosgor-transa (foto: Aleksandra Šanina, bus.ruz.net)

Ogromna i jaka trolejbuska konkurencija u Moskvi ponovo je zadržala snove o trolejbusima na nivou prototipa. U ovom slučaju, IK-160T je dobio savremenu tiristorsku opremu, ali i nešto veću ukupnu cenu, što zbog njene ugradnje, što zbog samog uvoza vozila. Uz te činjenice, konačan račun Rusa je pokazivao da im je ipak isplatljivije da nastave nabavku svojih, domaćih trolejbusa.

Potpuno identično autobusu je izgledao i primerak trolejbusa (foto: Aleksandra Šanina, bus.ruz.net)

Zbog nedostatka rezervnih delova, autobus IK-160S je proveo svega nekoliko godina u redovnom saobraćaju, pre nego što je iz istog povučen. Kao i za trolejbus, uprkos svom trudu, nabavna cena autobusa je bila glavni razlog toga da se Ikarusi ipak ne kupuju u većem broju.

Ugovori za Ukrajinu

Ideja o prodoru na sovjetsko tržište ipak nije prošla bezuspešno. Krajem 1989. godine isporučeno je nekoliko primeraka IK-111 za Omsk u Rusiji. U istom periodu, Ukrajinci naručuju veći kontigent autobusa IK-111 za potrebe prevoza radnika u Kijevu, Kremenčugu, Odesi, itd. Nekolicina primeraka je više od 20 godina provela u eksploataciji.

Jedan od primeraka IK-111 u Ukrajini (foto: fotobus.msk.ru)

Za naredni deo pripremljena je priča o stvaranju zglobnih prototipova iz međugeneracije Ikarusa.

Stefan Nikolić

Prethodni deo:

Ikarus IK-110/160: (6) Tropsko kubansko podneblje

Sledeći deo:

Ikarus IK-110/160: (8) Međugeneracija zglobnih prototipova

The post Ikarus IK-110/160: (7) Surova sovjetska zima appeared first on Autobusi.NET.

Tržište autobusa u Rusiji i dalje snažno raste. Analitička agencija Autostat izveštava o prodaji 6.300 autobusa (+3,5 t) tokom prve polovine 2018 godine. Prema spomenutoj agenciji, ovo je rast od 21,8% u poređenju sa istim periodom prošle godine. Prema Asocijaciji Evropskih Automobilskih Proizvođača u Evropskoj uniji je prodato 20.206 autobusa. Pad od 0,9% u odnosu na prvu polovinu 2017. godine kada je prodato 20.398 autobusa.

4. mesto: PAZ-4234, Foto: GAZ

Dok su u Evropskoj uniji ulice popunjene brendovima poput Mercedes-Benz, Iveco, MAN, VDL, Solaris, Irizar i drugih, u Rusiji je slika potpuno drugačija. Domaći brendovi imaju prednost. Ruski proizvođač PAZ je trenutno najveći proizvođač autobusa i lider na tržištu sa 51% akcija i 3.235 prodatih autobusa, sa rastom od 8,7%. LiAZ je drugi sa 1.133 komada, ali to je za 34.7% više prodatih autobusa u prvih šest meseci 2017. godine. Nefaz takođe dobro posluje sa 388 prodatih vozila što je rezultiralo rastom od 53.4%. U ststistici se nalazi i proizvođač sa sedištem u Belorusiji, MAZ, koji je najpopularniji strani brend na ruskom tržištu sa 376 prodatih vozila (+44.6%). Kineski proizvođač Yutong prodao je 312 vozila u prvih šest meseci ove godine.

3. mesto: LiaZ-5250, Foto: Kuznetsov Grigorij, fotobus.msk.ru

Veliki deo isporuka je iz „klase malih srednjepodnih“ autobusa dužine od 7 do 10 metara. Kompanija PAZ je prodala 1.775 komada modela PAZ-3205  i 884 vozila modela PAZ-3204 u „manjoj klasi“. Model LiaZ-5250 dužine 12 metara je na trećem mestu sa prodatih 416 vozila. „Srednjepodna srednja klasa“ PAZ-4234 zauzima četvrto mesto sa 396 prodatih autobusa. Nefaz-5299 je peti sa 388 prodatih vozila.

2. mesto: PAZ-3204, Foto: Druschba_4, Wikipedia

Najprodavaniji u Rusiji! 1: mesto: PAZ-3205, Foto: Stanislav Kozlovskiy, Wikipedia

Autostat je vodeća analitička agencija u ruskoj statistici i analitici automobilske industrije.

The post Rusko tržište autobusa zabeležilo rast od 22% appeared first on Autobusi.NET.

Na top listi najprodavanijih autobusa u Rusiji, prvih pet je domaće proizvodnje.

Prema podacima Autostata, rusko tržište novih autobusa (bez kombija) poraslo je na 11.700 vozila u 2017. godini prateći rast od 13,4% iz godine u godinu. Ruski prouzvođač PAZ postao je lider na tržištu sa više od 60% učešća u ukupnoj količini. Skoro 7.600 PAZ autobusa je prodato, što ukazuje na godišnji rast od 27,3%

Svih 5 najpopularnijih autobusa na ruskom tržištu su domaći proizvodi. LiAZ zauzima drugo mesto sa oko 1.500 vozila (-21%), NEFAZ je treći sa 501 vozilom (-17,3%). U top 5 ušao je i KavZ sa 366 (-1,1%) i Volgabus sa 362 vozila (+31,2%).

Beloruski MAZ je najpopularniji inostrani brend na ruskom tržištu (359; -56.5%) koji zauzima šestu poziciju u generalnom plasmanu. Za MAZ-om sledi kineski Yutong (276; +392.9%). Kineski Higer je treći najpopularniji inostrani brend (168, +572%).

Srednjepodni midibus PAZ-3205 postao je naprodavaniji na ruskom tržištu autobusa sa prodajnom cifrom od 3.400 vozila (-10,3%). Drugo, treće i četvrto mesto su zauzeli autobusi iz fabrike Pavlovsk: midibus PAZ-3204 (2.510, +156.4%), srednjepodni midibus PAZ-4234 (872, +58.8%) i minibus PAZ-3203 (734, +26.8%). U klasi velikih autobusa niskopodni LiAZ-5292 zauzeo je peto mesto (692, -13.2%).

Kineski Yutong ZK6129h sa 47 sedišta postao je najpopularniji inostrani model u 2017. godini (204, +827.3%).

Foto GAZ Group

The post Prodaja autobusa u Rusiji porasla za 30% appeared first on Autobusi.NET.

Bakulin Motors Group otvorila je svoju novu fabriku električnih autobusa pod imenom Volgabus-Vladimir u regionu Vladimir 21. decembra 2017. godine, kako izveštava Tass. Objekat će proizvoditi električne autobuse visoke klase i autobuse sa motorom na gas pod brendom Volgabus.

Otvoreno je 280 novih radnih mesta u ovom trenutku zahvaljujući projektu, a rast na 500 zaposlenih očekuje se u 2018. godini. Preduzeće poseduje robotske komplekse za zavarivanje karoserija, lasersko sečenje i obradu metala. Linija za robotizovano farbanje i automatizovani kompleks skladišta biće uspostavljeni uskoro. Na projektu će sarađivati više od 30 ruskih proizvođača komponenti. Stručnjaci fabrike su prilično sigurni u pogledu velikog izvoznog potencijala Volgabus vozila proizvedenih u regionu Vladimir i već su započeli pregovore sa vladama zemalja Bliskog istoka, Afrike i istočne Evrope za mogućnosti snabdevanja električnim autobusima. Fabrika električnih autobusa planira da proizvede 600 vozila u 2018. godini.

The post Električni Vladimir iz Volgabusa appeared first on Autobusi.NET.

Gradonačelniku Moskve, Sergeju Sobjaninu, predstavnici fabrike autobusa u Likinu su predstavili nove autobuse, koji bi ove godine trebalo da se nađu na ulicama ruskog glavnog grada.

Ugovor je prvobitno zahtevao isporuku 333 vozila, ali je proširen za još 103 autobusa. © GAZ Group

Ugovor je prvobitno bio potpisan u maju 2016. godine, i uključivao je isporuku ukupno 333 vozila: 47 midibusa iz fabrike GAZ, 174 solo autobusa LiAZ 5292 i 112 zglobnih LiAZ 6213. Jesenas su obe strane postigle ugovor o nabavci još ukupno 103 solo i zglobnih vozila. Sva isporučena vozila su napravljena po najstrožim ruskim standardima, sa velikim procentom ugrađene domaće robe, uključujući i YaMZ-530 motore, koji ispunjavaju Euro 5 standarde.

Za radnog veka vozila, LiAZ će vršiti svo održavanje. © GAZ Group

U klimatizovanoj i niskopodnoj unutrašnjosti, interesantno je da vozila poseduju i detektore dima, a ugrađeni sistem za lociranje vozila, osim što brine o tačnosti polazaka i popunjenosti vozila, ima ugrađen sistem alarmiranja hitnih službi, kako bi iste što pre odreagovale. Predviđeno je da vozila budu u saobraćaju narednih sedam godina, a nalaziće se u 17. depou koji opslužuje Moskvu. Osim dizel autobusa, Mosgortransu je na probu dat i jedan električni LiAZ.

Mosgortrans je prvi u floti imao nove modele LiAZ 5292 i 6213. © GAZ Group

Kako navode predstavnici obe strane, saradnja između Mosgortransa i LiAZ-a, koja uključuje redovno održavanje autobusa unutar fabrike duž celog radnog veka, prva je u ruskoj privredi. Trenutno najveći kupac autobusa iz GAZ Grupe je upravo Mosgortrans, koji je samo u poslednjih šest godina, nabavio nešto manje od 4000 vozila. Takođe, u 2013. godini je Mosgortrans prvi preuzeo autobuse LiAZ 5292, dizajnirane za prevoz tokom Olimpijskih igara u Sočiju.

The post LiAZ isporučio Moskvi 436 autobusa appeared first on Autobusi.NET.

Ruska GAZ Grupa je Mosgortransu obezbedila električni autobus LIAZ-6274 za potrebe ispitivanja u saobraćaju. Jedan od najvećih putničkih prevoznika u zemlji će testirati ovo vozilo nekoliko meseci na ulicama Moskve. Električni autobus je pogonjen na baterije koje se napajaju iz gradske mreže, pa se na taj način potpuno eliminiše emitovanje štetnih gasova u atmosferu.

Električni autobus LIAZ-6274 je urađen na bazi niskopodnog serijskog autobusa LIAZ-5292 za gradski saobraćaj. Autobus pogoni indukcioni motor sa IGBT tranzistorima i sistemom za prikupljanje energije dobijene kočenjem. Kao deo tog sistema je i termostatički sistem koji čuva kapacitet baterija tokom niskih temperatura. Energija se čuva u litijum-jonskim baterijama koje električnom autobusu obezbeđuju autonomiju kretanaj do 280 km. Baterije su potpuno pune nakon pet sati punjenja.
(Foto GAZ Group)

The post Električni LIAZ za Moskvu appeared first on Autobusi.NET.

Jedan svetao primer i tračak nade za srpsku autobusku industriju se dogodio danas u Novom Sadu u sedištu preduzeća Feniksbus d.o.o, gde je održana premijera nove generacije midibusa sa Euro 6 motorima. Novi minibusi tipa FBI 83-Euro 6 se proizvode na šasiji Iveco Daily 70C17 CC u pet različitih verzija, i to kao gradski, prigradski, školski, međugradski i turistički. Na današnjoj prezentaciji za specijalizovane novinare, među kojima je bio prisutan i Autobusi.NET, predstavljena je gradska i prigradska varijanta.

Novi Euro 6 midibusi Fenisksbusa se ne razlikuju od prethodnih samo po novoj generaciji motora, već je kompletna karoserija tehnološki i estetski modernizovana. Savremenim 3D modelovanjem su skladno i precizno ukombinovani elementi karoserije sa novom Iveco šasijom. Zajedno sa šasijom je stigla i najaktuelnija Iveco Daily hauba sa moćnom svetlosnom grupom i potom ukombinovana sa novim vetrobranom Feniksbusa, čineći celu prednju stenu potpuno usklađenom. Midibusi FBI 83 su razvijeni i ispitani u potpunosti prema važećim međunarodnim propisima, među kojima je i test na prevrtanje. Evropsku sertifikaciju je obavila firma TÜV SÜD, a obavljena je i homologacija za Rusiju.

Treba istaći da je posao razvoja Euro 6 modela midibusa trajao oko osam meseci. Firma Fenikbus d.o.o. je do sada sa svojih 25 radnika proizvela oko 50 midibusa za tržište Rusije, Slovenije i Srbije. Najveći kupci u Srbiji su do sada Niš-ekspres i Arriva. Pored midibusa sa pogonom na dizel, napravljena je i CNG varijanta. Feniksbus je ove godine ruskoj firmi STN prodao licencu za proizvodnju midibusa Feniksbus u Nižnjem Novgorodu. Po tom ugovoru novosadsko preduzeće isporučuje tehnološku opremu i komponente ruskom partneru.

Novi midibusi Feniksbus FBI 83 su dugački 8.280 mm, široki su 2.367 mm, a sa klima uređajem imaju visinu od 3.100 mm. U zavisnosti od varijante, mogu da prime od 29 do 45 putnika. Iveco Euro 6 motor zapremine 3 litra proizvodi snagu od 170 KS, koja se do zadnje osovine prenosi preko mehaničkog ili poluautomatskog menjača. Vozilo je opremljeno sigurnosnim sistemima ABS, ASR i ESP, disk kočnicama na svim točkovima, a za meko usporavanje je zaslužan Telma retarder. Pored toga, kupcima stoji na raspolaganju i čitava paleta standardne i dodatne opreme namenjena komforu i sigurnosti putnika.
(Tekst i foto Saša Conić)

The post Predstavljen prvi srpski Euro 6 autobus appeared first on Autobusi.NET.

Prema informacijama iz Ministarstva industrije i trgovine Rusije, GAZ Grupa razmatra mogućnost sklapanja autobusa „LiAZ“ u Srbiji. O ovome se govori u dokumentu Međuvladinog komiteta Rusije i Srbije za trgovinu, ekonomsku i naučno-tehničku saradnju. U dokumentu se navodi da bi sa srpske strane u realizaciji ovog projekta učestvovale kompanije Dinara Servis i Cummins SerboMonte.

Imajući u vidu da je od 1. januara 2014. godine u Srbiju zabranjen uvoz autobusa standarda nižeg od Euro 6, ruska GAZ Grupa smatra izlazom na srpsko tržište autobusa mogućim samo putem organizovanja proizvodnje autobusa na teritoriji Srbije. Naime, domaći proizvođači motornih vozila imaju pravo da na teritoriji Srbije prodaju vozila sa Euro 5 motorima sve do maja 2016. godine. Pored toga što su Euro 5 vozila jeftinija od vozila Euro 6, domaći ponuđači na tenderima imaju i 20% prednosti u odnosu na strane ponuđače.
(Izvor Glas Rusije; Foto GAZ Grupa)

The post LiAZ autobusi iz Srbije? appeared first on Autobusi.NET.

Ruski prevoznik „Neotrans“ je preuzeo 20 novih međugradskih autobusa tipa MAN Lion’s Regio. Prevoznik je sklopio ugovor sa najvećim ruskim proizvođačem uglja SUEK o prevozu zaposlenih do rudnika u gradu Kemerovo i okolini na zapadu Sibira. Moderni MAN autobusi su bili značajni faktor u odluci kompnije SUEK da dodeli posao prevozniku „Neotrans“.

„Kvalitet, sigurnost i pouzdanost su vrednosti na kojima se temelji ova kompanija,“ rekao je Sergej Veržbitski, direktor „Neotransa“ na zvaničnoj primopredaji autobusa. „Autobusi MAN postavljaju standarde u svim ovim aspektima. Dobijanje posla od strane idustrijskog giganta kao što je SUEK samo potvrđuje da je naša odluka za kupovinu MAN autobusa bila ispravna.“

Dvoosovinski i troosovinski autobusi MAN Lion’s Regio mogu da prime do 63 putnika. Autobuse pokreće common-rail dizel motor MAN D20 snage 310 KS.

Foto: MAN Truck & Bus

The post Lion’s Regio za sibirski ugljenokop appeared first on Autobusi.NET.

Nisu samo sportski takmičari stavljani pred velika iskušenja na Olimpijadi u Sočiju. Siguran i komforan prevoz velikog broja posetilaca na sportske događaje je bio olimpijski izazov za organizatore, a ostvaren je korišćenjem železnice, žičara i Scania autobusa. Da bi se shvatila veličina poduhvata, ceremoniju otvaranja 7. februara je privuklo oko 40.000 gledalaca, što predstavlja desetinu broja stanovnika šire okoline Sočija. Svi su na kraju prevezeni za 80 minuta, što je rekord za grad.

Uzani putevi na priobalnim i planinskim zonama oko Sočija su bili jasan znak da se ne mogu samo velikim vozilima rešiti veliki izazovi u prevozu. Uzimajući u obzir široku paletu kriterijuma, organizatori su se odlučili za 700 posebno projektovanih autobusa koje su zajedno proizveli Scania i ruska Gaz Grupa. Autobusi Golaz Voyage, Golaz Voyage L i Golaz Cruise su izrađeni na šasijama Scania sa motorima snage 250, 310 i 400 KS, respektivno.

Kapacitet putnika u autobusu se kreće od 45 do 100, računajući i mesta za stajanje. Od podjednake važnosti su bile i Olimpijske igre i Paraolimpijske igre, gde je bilo neophodno obezbediti prevoz i licima sa ograničenim kretanjem. Liftovi i posebne modifikacije za pristup autobusu su pomogli osobama sa invaliditetom i pružili komfor i prostor za takmičare, novinare i svu njihovu opremu.

Ništa nije prepušteno slučaju. Kako bi garantovali uslugu 24 sata dnevno, u Sočiju je u Scania servisu, pored 11 članova stalnog osoblja, bilo i 25 stručnjaka sve vreme tokom trajanja Igara. Četiri vozila tehničke podrške, svako sa po dva mehaničara, radila su 24 sata dnevno kao pojačanje redovnom Scania servisu u Sočiju. Uspostavljen je namenski magacin rezervnih delova, kako bi serviseri bili sigurni da će imati neophodan rezervni deo pri ruci, ukoliko zatreba.

Kad se završe Paraolimpijske igre 16. marta, većina autobusa će se vratiti u moskovski region, gde će nastaviti eksploataciju. Odatle je došlo i više od 1.700 vozača koji su radili na 49 olimpijskih autobuskih linija.

_{Foto: Scania}

The post SIGURAN I KOMFORAN PREVOZ OLIMPIJACA appeared first on Autobusi.NET.