Kada put nema kraja – najduža autobuska putovanja

Kada put nema kraja – najduža autobuska putovanja

Često se zateknemo u prepunom autobusu, sa različitim profilima ljudi, pogleda na svet i raznim mirisima. Takvo iskustvo je, čak i ljubiteljima autobusa, koji slušaju zvuk motora ili prate vožnju vozača, krajnje neprijatno. Međutim, u tim trenucima nismo ni svesni da je takva neprijatnost kratkotrajna, pogotovo u poređenju sa nekim višednevnim autobuskim putovanjima.

Da bismo definisali pojam najdužih linija, potrebno je utvrditi šta uzimamo u obzir. Iz ove analize će, za početak, biti izuzete slobodne vožnje i linije bez redovnih polazaka. Podelićemo linije u tri segmenta: javnog gradskog i prigradskog prevoza – gde saobraćaju autobusi sa taktnim redom vožnje i logički spajaju delove grada ili grad sa naseljima koji mu gravitiraju, međugradske – koje saobraćaju u okviru jedne države, kao i međunarodne – koje spajaju više država. Sa fokusom na Evropu, osvrnućemo se i na rekordno dugačke autobuske linije.

Pitanje od milion dolara - koliko vozača poslati na ovakva putovanja?

Pitanje od milion dolara – koliko vozača poslati na ovakva putovanja?

Najduža linija autobuskog gradskog prevoza u Evropi je, do 2016. godine, bila linija 360 u engleskom Koventriju, severozapadno od Londona. Simbolično nazvana, s obzirom da je kružna, linija je obilazila grad skoro dva sata i prelazila oko pedeset kilometara, a gradski autobusi su saobraćali sa intervalom od pola sata svaki dan. Linija, koja je saobraćala nešto manje od tri godine, nije zadovoljavala potrebe putnika, pa su njenim ukidanjem uspostavljene čak tri nove autobuske linije. Od ukidanja ove linije, nijedan grad se nije pohvalio da preuzima rekord, pa je traženje nove najduže autobuske linije ravno potrazi za iglom u plastu sena.

Međutim, ova linija nije mogla ni da priđe trolejbuskoj liniji 52 na Krimu. Linija koja spaja Simferopolj i Jaltu, na obali Crnog mora, dugačka je više od osamdeset kilometara i putuje dva i po sata. Putnici će, za užitak višečasovne vožnje u gradskom vozilu, platiti 182 rublje odnosno dva i po evra. Trasa je zahtevna, pa i nije čudo što saobraćaju trolejbusi. Zahvaljujući električnom pogonu, oni dosta lakše savladaju uspon na 750 metara nadmorske visine na prevoj Angarskji, odakle se spuštaju u grad Aluštu na Crnom moru. U narednih sat vremena, trolejbusi idu uz obalu mora i spajaju okolna sela sa Jaltom. Na liniji su nekada bile razne generacije Škoda, a danas vozni park većinski čine niskopodni Bogdan trolejbusi ukrajinske proizvodnje.

Kada je reč o međugradskim linijama, logično je da  je Rusija svojevrsni “hotspot” za ovakve eksperimente. Jedan od takvih je redovna autobuska linija koja spaja Baltičko more i Kaspijsko jezero. Autobuski prevoznik Šihkamalov pet puta nedeljno saobraća na relaciji od Sankt Petersburga do Derbenta, koji se nalazi na samo pedeset kilometara od granice sa Azerbejdžanom. Putovanje dugo 2.700 kilometara prevozi putnike i iz Moskve i Volgograda, a traje čak 42 sata. Karta u jednom smeru za ovu liniju košta 4.600 rublji, odnosno nešto više od šezdeset evra. Iako prelazi iz Evrope u Aziju, autobus je tokom većeg dela putovanja na evropskom tlu.

Linija 551 najduža gradska linija u Srbiji. © Aleksandar Dragutinović

Beogradska linija 551 najduža gradska linija u Srbiji. © Aleksandar Dragutinović

U Srbiji stvari nisu toliko dramatične, ali su vredne pažnje. Najduža linija gradskog prevoza u Srbiji je beogradska linija 551, koja spaja Savski trg sa Ostružnicom, Velikom Moštanicom i Sremčicom. Tokom dana, ona saobraća sa intervalom od 17 minuta, a trasu od 38 kilometara prelazi za jedan sat i dvadeset minuta. Na ovoj liniji se trenutno mogu videti solo autobusi udruženih beogradskih privatnih prevoznika. Međutim, u BusPlus sistemu najduža linija je, sa 73 kilometara, 583 Beograd – Trbušnica, i jedna je od retkih koje se protežu kroz sve četiri zone beogradskog tarifnog sistema. Za razliku od drugih, ona ima samo dva polaska, samo radnim danom.

Najduža linija međumesnog prevoza u Srbiji gotovo da spaja granice sa Mađarskom i Bugarskom. Sa dužinom od oko pet stotina kilometara, beogradski Autokodeks svakodnevno prevozi putnike na liniji od Subotice do Pirota. Usput spaja i tri najveća srpska grada: Novi Sad, Beograd i Niš. Putovanje od prve do poslednje stanice ovom linijom traje osam sati i deset minuta, a linija postoji više decenija i usput prevozi putnike iz Bačke Topole, Jagodine, Aleksinca i Bele Palanke.

Od Subotice do Pirota se stiže za nešto više od osam sati. © nocturne

Od Subotice do Pirota se stiže za nešto više od osam sati. © nocturne

Međunarodni autobuski saobraćaj je desetkovan u poslednje dve decenije. On je najviše razvijen odlaskom istočnoevropskih naroda na rad u razvijenije zemlje Evrope. Međutim, smanjenju potrebe za ovakvim linijama je najviše kumovao razvoj niskotarifnih aviokompanija u Evropi, najviše Wizz Air i Ryanair. Ljudi su većinom prestali da se voze i po više dana autobusom, pa su u nekim slučajevima spremni da plate i veću cenu za daleko kraće putovanje. Ipak, i dalje nije sve tako crno za autobuske prevoznike. U vreme najveće potrebe za ovim transportom, najviše tokom praznika i letnjeg raspusta, aviokompanije ne mogu da ponude dovoljan kapacitet i dižu cene karata, pa putnici odaberu autobus. Među njima ima i onih koji se plaše letenja, kao i onih koji nose velike količine prtljaga, koji bi papreno platili kod “lou-kostera”.

Bugarski Union Ivkoni ima izuzetno dugačke međunarodne linije. © Goran Dimovski

Bugarski Union Ivkoni ima izuzetno dugačke međunarodne linije. © Goran Dimovski

Evropski šampion je linija koja spaja glavni grad Bugarske, Sofiju, sa španskim gradom Valjadolidom, koji je udaljen dve stotine kilometara od Madrida. Putovanje koje traje čak 49 sati prelazi granicu šest puta. Usput se autobus zaustavlja u Zagrebu, Ljubljani, Nici, Marseju, Barseloni i Madridu. Prevoznik Union Ivkoni saobraća na ovoj liniji četiri puta nedeljno, a cena karte u jednom smeru kreće od 215 leva, što iznosi oko 110 evra. Poređenja radi, cena jednosmerne avionske karte kreće od 80 leva, ali u sezoni košta i više od 400 leva, skoro duplo skuplje od autobusa.

Sa polaskom iz Srbije, najdužu međunarodnu liniju održava beogradska Lasta. Sa dužinom od 2.400 kilometara, ona spaja Bujanovac, na samom jugu Srbije, sa švedskim Geteborgom. Putovanje na ovoj liniji, od jednog do drugog kraja, traje oko četrdeset sati, bez uračunatih zadržavanja na granicama. Karta u jednom smeru košta 130 evra, a dodatno vozilo kreće i iz Novog Pazara preko Kraljeva i Kragujevca. Autobus ne ispušta putnike do Kopenhagena, odakle se zaustavlja i u švedskom Malmeu, Helsingborgu i usputnim gradovima.

Čak je i to beznačajno u poređenju sa najdužom autobuskom linijom na svetu. Iako je između 1969. i 1976. godine postojala autobuska linija od Londona do Kolkate u zapadnoj Indiji, njen višenedeljni put je više ličio na ekskurziju nego na stvarnu autobusku liniju. Stoga, najduža autobuska linija na svetu je ipak postojala na drugom mestu.

Najduža autobuska linija, ukinuta tokom 2018. godine, spajala je Rio de Žaneiro i Limu, glavni grad Perua. Nazvana “Transokeanika”, linija je spajala obalu Atlantskog i Tihog okeana prelazeći preko Anda, najvećeg planinskog masiva u Južnoj Americi. Sa dva polaska nedeljno, linija je prelazila više od šest hiljada kilometara u jednom smeru, a samo putovanje je trajalo pet celih dana sa prosečnom brzinom od 30 kilometara na čas. Iako je najkraći put skoro hiljadu i po kilometara kraći, dabldekeri kompanije Express International Ormeño su obilazili granicu sa Bolivijom i peli se do nadmorske visine od čak 4.700 metara. Nemački Deutsche Welle je snimio i petorodelni dokumentarac o ovoj liniji, koji toplo preporučujem.

Slobodan Kostić

Descargar musica